Theoretical Approaches to Interpreting Lower-Class Identity in the Medieval Period (In Serbian)

This presentation, delivered at the PERIPHERIA – Cultural Life, Society, and Historical Processes on the Periphery conference in Valjevo (May 2026), addresses the methodological and theoretical challenges inherent in studying lower-class identity within medieval archaeological and historical contexts.

Abstract: Burial practices in the Late Middle Ages in the Western Balkans, including burials in cemeteries with stećci, represent invaluable datasets for understanding strategies involved in the construction of personal and collective identities. This paper examines identity in a broader sense than traditional archaeological frameworks, moving beyond the assumption that ethnic identity is the sole and decisive form of identity. Identity is understood as multiple, expressed through a set of characteristics that individuals and groups perceive as their own and through which others recognise them. Through the prism of intersectionality, identity is seen as consisting of interconnected dimensions, levels, and elements. In other words, contemporary archaeology seeks to use a broad arsenal of interpretative tools — addressing status, ritual, symbols, environment, health, and diet — in order to position identity in its full complexity.

Since long-standing medieval studies have primarily focused on rulers, elite social classes, and the clergy, the aim of this discussion is to reverse the perspective and examine medieval phenomena “from the bottom up”, with attention directed towards the lower social strata. In formulating such a research programme, it is useful to consider the theoretical foundations developed by Carlo Ginzburg (b. 1939) through the approach of microhistory, and by Aron Gurevich (1924–2006) through his opening of questions concerning popular culture in the Middle Ages. What these two medievalists have in common is the importance they attributed to theory and methodology, as well as the fact that they grounded their historical research in socio-cultural anthropology. This presentation explores the possibility of applying their perspectives to the interpretation of medieval archaeological funerary contexts.

Апстракт: Сахрањивање у касном средњем веку Западног Балкана, укључујући и сахране на некрополама са стећцима представљају непроцењиве базе података о стратегијама осмишљавања изградње личног и колективних идентитета. У овом раду разматра се идентит, који је схваћен шире од традиционалних оквира археологије, односно даље од подразумевања да је једини и пресудни идентитет етнички. Идентитет се разуме као многогострук, изражен скроз скуп карактеристика које појединци и групе сматрају себи својственим и кроз које их други препознају. Кроз призму интерсекционалности, идентитет се види као онај који има својство да се састоји од међусобно повезаних различитих димензија, нивоа и елемената. Другим речима, савремне археологија покушава да искористи широк арсенал алата за тумачење статуса, ритуала, симбола, али околиша, здравља и исхране, да би се идентитет позиционирао у својој пуној комплексности.

Како је фокус дугогодишњих проучавања у средњем веку био усмерен на владаре и елитну класу становиштва уз свештенство, циљ овог разматрања је да изврне перспективу и промотри фенонеме средњег века ”одоздо на горе”, усмеравајући се на ниже сталеже. За формулисање оваквог истраживачког програма, корисно је размотрити теоријске темеље који су формулисали Карло Гинзбург (рођ. 1939) кроз приступ микроисторије и Арон Гуревич (1924-2006) захваљујући отварању питања народне културе у средњем веку. Оно што је заједничко овој двојици медијевиста је важност коју су придавали теорији и методологији, као и што су своја историјска проучавања ослонили на социо-културну антропологију. Овим излагањем пропитује се могућност примене њихових перспектива на тумачење археологшких средњовековних фунерарних контекста.