Косовскометохијска словенска периферија између језичких архаизама и иновација

Српски говори на Косову и Метохији део су словенске језичке периферије и разумљиво је што с обзиром на такав положај чувају низ архаизама на различитим језичким плановима. Налазећи се, међутим, у вишевековном контакту са низом балканских језика, што несловенских (шиптарски, делом арумунски) што словенских (македонски), ови су говори развили и бројне, махом структурне иновације, којима се део ове зоне непосредно укључио у тзв. балкански језички савез. Циљ овог рада је да, и поред постојања извесне релативности у одређењу појмова језичка архаичност и језичка иновативност, укаже на посебност косовскометохијске дијалекатске зоне у којој су непосредно сучељени и словенски архаизми и општебалканске иновације. За илустрацију су ми послужиле две језичке особине: трагови старосрпског акута (тј. метатонијског неоакута) и развој аналитизма у инструменталу и локативу.

KOSOVO‑METOHIJAN SLAVIC PERIPHERY BETWEEN LINGUISTIC ARCHAISMS AND INNOVATIONS

Serb speeches in Kosovo and Metohija are part of the Slavic linguistic periphery and it is understandable that, regarding the position, they preserve a number of archaisms at various linguistic levels. However, having spent centuries in contact with a group of Balkan languages, both non‑Slavic (Shqip, partly Aromanian) and Slavic (Macedonian), these speeches also developed numerous, mostly structural innovations which directly included part of this zone in the so‑called Balkan language union. The aim of this paper is to draw attention – besides a certain relativity inherent in the linguistic definition of the terms “archaic quality” and “innovative quality” – to the specificity of the Kosovo‑Metohijan dialectal zone in which Slavic archaisms and common Balkan innovations make direct contact. We have used two linguistic traits to illustrate this: the traces of the Old Serb acute (the so‑called metatonic neoacute) and the development of analytism in the instrumental and locative.