Вук Караџић у британској филолошкој визури : (На примеру Џ. Бауринга и Д. Вилсона)

Однос према В. Караџићу и његовом филолошком раду исказан је у британској јавности у широком вредносном луку од прихватања и величања Караџићева дела до мање или више отвореног оспоравања његовог приступа појединим питањима. Ово британско филолошко меандрирање
у приступу Караџићеву делу током XIX и XX столећа добрим делом је условљено британским
политичким интересима који су одређивали и који, уосталом, и данас одређују однос британске
науке према Србима, те српском језичком и националном питању. Циљ овог рада је да то покаже на
примерима филолошке делатности двојице Британаца – Џ. Бауринга и Д. Вилсона.

VUK KARADŽIĆ in the British Philological Perspective (The examples of J. Bowring and D. Wilson)

The reception of Vuk Karadžić and his work in the area of the Serb language in British public opinion has covered a wide range of value judgments, from the acceptance and glorification of Karadžić’s philological work to more or less overt opposition to his approach to individual issues (e.g. Serb linguistic and national issue). In the first half of the 19th century, in the epoch of Romanticism, Karadžić and his philological work were widely accepted among the British public (J. Bowring), while the 20th century witnessed a unique shift in his reception. This was the period when the scholars who were objectively knowledgeable about Karadžić’s oeuvre sought to balance between science and politics (D. Wilson), keeping in mind the political circumstances under which they worked. This was particularly evident in the period of the decline and disintegration of SFR Yugoslavia. The twists in the British philological approach to Vuk Karadžić’s work during the 19th and 20th century were probably largely determined by various British political interests associated with Balkan areas, including the ethnic territories of the Serbs.