Biotehnologija u reprodukciji životinja

Globalnim povećanjem ljudske populacije, kao nikada ranije, javlja se potreba za povećanjem proizvodnje mesa i drugih namirnica životinjskog porekla. Dalji rast proizvodnje mesa se može postići samo povećanjem parametara reproduktivne efikasnosti. U ovom pogledu, od primarne važnosti je povećanje iskorištavanja genetski superiornih individua, kao i postizanje visokih vrednosti fertiliteta veštački osemenjenih ženki. Osim toga, daljem rastu proizvodnje mesa, značajno može doprineti i povećanje otpornost životinja na različite stresogene faktore i zarazne bolesti, kao i poboljšanje uslova smeštaja, ishrane i zdravstvene zaštite životinja (FAO, 2014). Međutim, u savremenoj tehnologiji proizvodnje deluje veliki broj akutnih i hroničnih stresogenih faktora, zbog kojih životinje nisu sposobne da fenotipski maksimalno ispolje svoje visoke genetske potencijale za produktivna i reproduktivna svojstva. Među ovim stresogenima, naročito se ističu: (a) smeštaj velikog broja životinja u relativno malom, često zatvorenom ili poluzatvorenom prostoru, u kome su kretanje i dobrobit životinja vrlo ograničeni, (b) u takvim prostorima je teško kontrolisati optimalnu temperaturu i vlažnost vazduha, kao i sadržaj štetnih gasova u vazduhu, (c) često premeštanje životinja iz jedne u drugu grupu ili iz jednog u drugi objekt, (d) transport i premeštanje raznih kategorija životinja iz jednog u drugi zapat, često iz vrlo različitih klimatskih područja i (e) neadekvatni higijenski uslovi. Navedeni stresogeni faktori snižavaju i nivo prirodnog imuniteta životinja, odnosno povećavaju stepen oboljevanja od raznih zaraznih bolesti, što ima za posledicu smanjenu produktivnu i reproduktivnu efikasnost životinja. Zbog navedenih činjenica, savremena stočarska proizvodja zahteva primenu raznih biotehnoloških metoda, sa kojima je moguće kontrolisati i/ili stimulisati pojedine fiziološke funkcije, odgovorne za maksimalnu fenotipsku ekspresiju pojedinih produktivnih i reproduktivnih osobina. Ovo se, naročito, odnosti na reproduktivna svojstva, jer su ona nisko genetski nasledna (stepen heritabiliteta se kreće između 10 i 30%). To znači da spoljašnji (paragenetski) faktori vrlo značajno utiču na fenotipsku manifestaciju genetskog potencijala za reproduktivna svojstva. Primena ovih metoda se naziva biotehnologija reprodukcije ili tzv. asistirana (kontrolisana) reprodukcija. Osnovni cilj ovog udžbenika je da se prikažu savremena naučna saznanja o principima fiziološkog delovanja, praktičnoj primeni, kao i efektima koji se postižu posle tretmana životinja različitim biotehnološkim metodama. Stim u vezi, tekst udžbenika je podeljen na tri osnovna poglavlja: (1) Fiziologija reprodukcije domaćih vrsta sisara i ptica, (2) Biotehnologoje koje se koriste za kontrolu i/ili stimulaciju reprodduktivnih funkcija i (3) Biotehnologoje koje se koriste za in vitro manipulaciju sa gametima i ranim embrionima. Kao osnovni udžbenik, prvenstveno je namenjen studentima osnovnih akademskih studija stočarstva, za izborni predmet Biotehnologija u reprodukciji životinja. Korisno će poslužiti kao pomoćni udžbenik za savladavanje većeg dela gradiva iz predmeta Reprodukcija domaćih životinja, studentima veterinarske medicine na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Takođe je predviđen i kao osnovni udžbenik za predmet Biotehnologija 2016. studentima osnovnih akademskih studija stočarstva, na Poljoprivrednom fakultetu u Banjoj Luci.