"Izmišljeni" lovci–sakupljači i arheološka evidencija

Rečima Tima Ingolda, lovci-sakupljači zauzimaju posebno mesto u strukturi moderne misli, u tolikoj meri da sve i da nisu postojali, morali bi biti izmišljeni (što velikim delom i jesu). Kako nas u svojoj novoj knjizi „The Dawn of Everything“ podsećaju Dejvid Greber i Dejvid Vengro, još od vremena Žan-Žaka Rusoa lovci-sakupljači konstruisani su kao prvobitno, „prirodno“ stanje čovečanstva; kao zamišljeni reper egalitarnosti u odnosu na koji se posmatra društveno raslojavanje. Upravo stoga, ali i zbog prirode arheološke evidencije, tema nejednakosti nije ozbiljnije figurirala u arheologiji praistorijskih lovaca-sakupljača. Arheolozi usmereni na periode paleolita i mezolita veoma retko uključuju koncepte poput društvenog statusa, elita i subalterna, centra i periferije u svoj vokabular i svoja istraživanja. U ovom radu, nastojaću da otvorim pitanje u kolikoj su meri ovakvi koncepti adekvatni u proučavanju praistorije, tj. da li se uobičajeni kriterijumi za „detekciju“ društvene nejednakosti (razlike u ishrani i pristupu dobrima, načinu sahranjivanja, arhitekturi) mogu primeniti na svaki kulturni kontekst. Istovremeno, rad polazi od toga da nedostatak ovakvih materijalnih dokaza ne podrazumeva uniformnost ljudskog iskustva, već upravo navodi na promišljanje veze između arheološke evidencije, uvreženih stavova i različitih istraživačkih tema (Šta se „čita“ iz arheološkog zapisa?). Na kraju, osvrnuću se na „nejednakost“ u tretmanu lovačko-sakupljačkih i stočarsko-zemljoradničkih zajednica u arheološkoj i antropološkoj misli. Lovci-sakupljači prešli su dug put od „primitivnih zajednica“ čija se ljudskost dovodi u pitanje, idealizovanih „plemenitih divljaka koji žive u skladu s prirodom“, do ključnih aktera za podizanje ekološke svesti i razumevanje dugotrajne održivosti. Nasuprot tome, prvobitni stočari-zemljoradnici istovremeno figuriraju kao prve zajednice koje su „ovladale prirodom“, veliki inovatori, ili pak kao „najveća greška u ljudskoj istoriji“ i začetnici Antropocena. U tom smislu, dihotomija Priroda i Kultura – prisutna u pomenutim narativima – može poslužiti kao okvir za promišljanje fundamentalnih nejednakosti između aktera koji se pozicioniraju ili bivaju pozicionirani na različitim stranama ovog jaza.