Možemo li antropocen zameniti simbiocenom? Iskustva i perspektive arheologije

S dramatičnim otiskom čovečanstva na celokupnom ekosistemu Zemlje (globalno zagrevanje, povećana koncentracija gasova zelene bašte, vrtoglavi rast ljudske populacije, devastacija habitata brojnih životinjskih i biljnih vrsta i njihovo izumiranje), koncept antropocena (kao nove geološke epohe, ali i socio-kulturnog fenomena) sve je više u žiži. Budući da su upravo ljudi vinovnici antropocena i (zajedno sa ostalim živim svetom) njegove žrtve, postaje jasno da se ovo pitanje ne može razmatrati samo iz perspektive geonauka i klimatologije. Arheologija je u jedinstvenoj poziciji da su u ovu raspravu uključi, imajući u vidu njenu usmerenost na procese dugog trajanja i povratne odnose između ljudi i njihovog okruženja u dijahronijskoj perspektivi. Nasuprot inicijalnom mišljenju da antropocen počinje s industrijskom revolucijom krajem 18. veka ili s nuklearnom erom nakon Drugog svetskog rata, mnogi arheolozi ukazali su na dugotrajne antropogene procese koji su prethodili (intenzivnija eksploatacija određenih ekoloških niša, promene pejzaža i deforestacija, istrebljenje mnogih vrsta, domestikacija drugih i njihovo prenošenje izvan originalnih habitata, urbanizacija), čime su antropocen efektivno izjednačili s holocenom. Drugi autori se nisu toliko fokusirali na debatu o počecima antropocena već na njegove efekte i arheološku praksu, upozoravajući na stratigrafske sekvence, formirane u samo nekoliko decenija, sastavljene od plastičnog otpada. Time se, međutim, doprinos arheologije diskusiji ne završava; posebno kada se uzme u obzir veza između antropocena, kolonijalizma, kapitalizma i naročito antropocentrizma, tj. dihotomije priroda : kultura čija problematizacija upravo spada u domen arheologije i drugih društveno-humanističkih disciplina. U ovako shvaćenoj dihotomiji, ljudi imaju poseban ontološki status u odnosu na ostali živi svet; njihova posebnost i superiornost predstavlja jedan od najtrajnijih i najukorenjenijih narativa u evropskoj misli – religijskoj, filozofskoj i naučnoj. Tako je npr. darvinistička sintagma o opstanku najprilagođenijih, kao način da se objasni prirodna selekcija među organizmima, naišla na plodno tlo u globalnom kapitalističkom poretku, glavnom vinovniku ekološke devastacije planete. No ukoliko se već „prirodni” procesi koriste kao metafore, „prevode” u kontekst ljudskih društava, tj. razumeju iz ljudske perspektive (po rečima Done Haravej (Donna Haraway), i biološke nauke su inherentno istorijske, a njihov diskurs narativan), prirodno okruženje predstavlja pozornicu gde se odvijaju procesi koji su upravo simbiotski. Tako se uporedo sa antropocenom poslednjih godina pomalja i alternativni koncept simbiocena (sensu Albrecht), koji ne negira postojanje konflikta između vrsta, već ukazuje na njihovu međuzavisnost i tendenciju ka balansiranju interesa u ekosistemu. Pri tome, još je pionir biosemiotike Jakob fon Ukskul (Jakob von Uexküll) izneo viđenje da ekološki odnosi ne predstavljaju mehaničke procese između organizama kao objekata, već interakcije između fenomenoloških svetova. Iako simbiocen predstavlja reakciju na konkretne izazove sa kojima se nosi čovečanstvo na početku 21. veka, ideja o ljudima kao bićima koja nisu autonomna i samodovoljna, već isprepletana sa drugim bićima kao subjektima-u-interakciji, prisutna je u mnogim („ne-zapadnjačkim”) kulturnim kontekstima, u sadašnjosti i prošlosti. Ideja ovog predavanja nije ponovno uvođenje „plemenitih divljaka” koji „žive u skladu sa prirodom” u diskurs arheologije, već razmišljanje o mogućim načinima na koji nam alternativne ontologije, decentriranje ljudskog i negovanje simbioze mogu pomoći u opstanku celokupnog života na Zemlji.