Methodological Challenges of Historical Science Thematic Collection of Papers of International Significance

Филозофски факултет Универзитета у Приштини – Косовској
Митровици има праксу приређивања тематских зборника радова.
Катедра за историју одлучила је да приреди међународни тематски

зборник методолошких расправа на тему Методолошки изазови исто-
ријске науке. Неспорно је да се у посткомунистичкој историографији

на југословенским просторима, како научној тако и публицистичкој,

још више у ненаучном историописању, могу идентификовати мето-
долошке промене дискурса, како у односу на претходну етапу исто-
риографије, тако и на избор тема, однос према изворној грађи, још

више у начину осмишљавања и концептуализације, појмовном апа-
рату који се користи. Иако савремени историописци претходну етапу

називају једноумљем и идеологизираном историографијом, многи и
у савременом дискурсу препознају идеологију и политику као одраз
измењених друштвених и политичких односа и на њима формиране
друштвене свести. Такође, није тешко приметити да се последње три
деценије, у односу на промењене услове бављења истраживањем и

објашњавањем прошлости, недовољно расправљају теоријско фило-
зофска и методолошка питања изучавања и писања историје. Да ли

се чека „историјска дистанца“, што је леп изговор за неучествовање,
или се не жели улазити у спорове са центрима политичке моћи и није

превише важно. Чињеница је да праве историјске критике и суштин-
ских методолошких расправа у суштини нема. Притом, медијску про-
паганду „нове историјске мисли“ не сматрамо довољном, колико год

била приметна и како утемељена.

Има ли разлога за озбиљну методолошку расправу? Многи исто-
ричари, још више читаоци савремене историјске публицистике ми-
сле да има. Сведоци смо да је у посткомунистичком периоду на про-
сторима држава насталих разбијањем Југославије много историог-
рафских и публицистичких радова из домена историописања наста-
ло у новом методолошком дискурсу, чије су одлике: антикомунизам

и антијугословенство, наглашени национализам, превредновање ис-
ториографске литературе, „ново читање грађе“ и слични ауторски

поступци.

Објављено је много текстова у којима се правда разбијање југо-
словенске државе, чак се оспорава и оправданост стварања 1918. или

обнављања 1945. године. Део стручне и лаичке јавности таква тума-
чења доживљава као освајање слободе и прилику да се објави исти-
на о сопственом народу, изгубљеним тековинама и правима, датим

жртвама, претрпљеним злочинима; као ослобађање историографије

од „комунистичког једноумља“ и прилику за демократизацију ис-
торијске науке. Део историчара такав приступ тумачењу прошлос-
ти доживљава као историјски ревизионизам, подешавање прошлос-
ти или писање пожељне историје у духу националног и клерикалног

инжењеринга. Има и оних који мисле да ни то није довољно, да тре-
ба рећи „пуну истину“, која је, по њима, до сада била недоступна, чак

XI
непожељна. При томе се и они који се, без спремности на толеранцију

према другоме и другачијем кад је у питању критика историографс-
ког наслеђа, веома гласно залажу за објективно тумачење прошлос-
ти, критичко коришћење извора и литературе, писање „како је уис-
тину било“ у суштини понашају селективно и искључиво као и исто-
ричари у ери комунизма, чини се чак идеолошки агресивније. На ни-
воу принципа се не може спорити да је „демократски“ антикомуни-
зам као матрица објашњења прошлости и вредновања научности ко-
мунистичко-социјалистичке историографије својеврсна идеологија.

Нескривени, некад и неутемељени и радикалан национализам каo за-
мена за идеологију „братства и јединства“ такође је идеологија. Нема

велике разлике између једноумља бројних партија у вишестраначком

друштву у односу на једноумље у једнопартијском друштву; свака ис-
кључивост, тражење права на ексклузивност, нетолерантност према

другачијем и алтернативном је једноумље.

Допустимо да су сви у праву, ако је то могуће? Замисао приређи-
вача тематског зборника радова из историјске методологије била је

да се учини напор да упоредимо мишљења научних посленика о ме-
тодолошким проблемима и искушењима историјске науке у ери по-
сткомунизма и глобализма. Намера је да се чује методолошки дис-
курс корак даље од приче о класичном историјском методу и крити-
ци извора. То укључује теорију и филозофију историје као аспекте ис-
траживања и објашњавања прошлости. Разлога за то има више.

Прошлост се тумачи за потребе и по мери садашњости, што значи

да се у промењеним друштвеним и политичким приликама због по-
треба садашњости мења и поглед на прошлост. Самим тим се мора из-
нова сагледати приступ објашњавању прошлости по мери промење-
не друштвене свести, боље рећи потреба политичких субјеката који

врше власт и тако креирају друштвене односе, ако потрају и друштве-
ну свест. Истина, у постјугословенским државама на актуелну поли-
тику и развој друштвених односа значајан однос имају идеје и ути-
цаји из иностранства, са Истока или са Запада сасвим је свеједно. Уве-
зене идеје и пројекти захтевају радикалан раскид са локалном тра-
дицијом и схватањима прошлости у служби нове пројекције будућ-
ности. У служби политике метод се мора прилагодити циљу.

У државама насталим разбијањем Југославије у писању о исто-
рији, поред антикомунизма, основни састојак нове идеологије је ра-
дикални национализам и нескривени клерикализам. При томе, не

отварају се често нове научне теме, механички се превреднују резул-
тати науке комунистичке ере, оживљавају се етничке, црквене и ло-
калне традиције и допуњавају новим тумачењима и „аргументима“

о вредности и националном значају. Не негира се фактографија, али
се оспорава ваљаност објашњења и концептуализације, не узима се у
обзир могућност другачијег схватања и тумачења. Увек је тумачење
прошлости задовољавало потребе и интересовања друштва у којем је
настало. Да би се дала вредност радикалним променама и оправдало
рушење заједничке државе и политичког система вредности на којем

XII

је била утемељена, треба доказати неприхватљивост поражене идео-
логије и друштвеног система на њој изграђеног, обезвредити идеоло-
гију и омразити југословенску државотворну идеју до мере да ником

не падне на ум да говори о њеним историјским дометима и остваре-
ним резултатима, иако су они видљиви.

И у „демократској“ историографији је важно и лековито бити

против нечега и некога, обрачунати се, осветити се, коначно разгра-
ничити историју и територију. Оживљавање старих злочина и прича

о страдању, истицање вековног непријатељства народа, теорија заве-
ре, прича о геноцидности појединих етничких заједница, производња

митова и легенди, обнављање сећања на места страдања, претварање
што више савремених ратних злочина у места и датуме страдања,
позиви на освету, борба за вековна права, обрачун са стварним или

пројектованим непријатељем, уздизање појединаца које народ пам-
ти по злочинима и непатриотском понашању на ниво националних

јунака, патриота и светаца с разлогом да су их комунисти због нацио-
налне припадности неправедно осудили и казнили препознатљив је

модел политичког понашања у државама насталим разбијањем Југо-
славије. Историчари не само да у томе учествују већ многи и предња-
че у томе. Истина, може се рећи да су често у питању недовољно

афирмисани и истраживањима доказани „стручњаци“, многи и без

ваљаног историјског образовања, иако у јавности путем медија пред-
стављани као непоштедни борци за домовину и нацију кроз конач-
но саопштавање историјске истине. На нивоу принципа, средстава и

исхода, може се рећи да између идеолошке матрице комунистичке

и матрице „демократске“ историографије нема битне разлике, коли-
ко год глобалистички историчари и публицисти настојали да докажу

колико су направили искорак у домену научности.
Овим зборником хтели смо дати прилику домаћим и страним
ауторима да кажу своје мишљење о понуђеним темама за расправу.

Одзив је био значајан, нарочито аутора из иностранства. У Зборни-
ку се налази 26 радова, заступљено је 30 аутора из 14 земаља. Иако

уређивање подразумева вредновање радова, да би избегли лични од-
нос према аутору и тексту, усвојили смо библиографски модел рас-
пореда, радови су сложени према презимену аутора и првог коауто-
ра. Приређивачи жале што неки аутори са којима су вођени разговори

„нису имали времена“ да напишу рад за зборник (свега 9 аутора је из

Србије). Зборник је због тога садржајем, ауторским ставовима и идеја-
ма сиромашнији, да ли су аутори пропустили прилику нека сами за-
кључе.

У жељи да иницирамо или отворимо научну расправу о методо-
лошким проблемима и изазовима савремене историјске науке, у по-
зивном писму предложили смо теме за размишљање:

- нове методе и технике истраживања класичних и модерних из-
вора;

- хиперпродукција и доступност извора и докумената за савреме-
ну историју;

XIII

- тиранија штампе и медија: медији као извор чињеница – инфор-
мација, тумачења, али и као пропаганда, производња информација;

- мемоарски списи и публицистички радови учесника догађаја
као извор и подстицај; сведочење, корисно тумачење или обмана
(пристрасност, политика, интереси, наручени списи, пропаганда и
сл.);
- историчар и савременост: утицај средине, друштвене свести,

верских прилика, национализма на историчара и исход историопи-
сања;

- патриотизам, национализам и објективност историчара;

- утицај цркве и верских заједница на историографску публици-
стику;

- планско заборављање прошлости: разлози, облици, исходи;

- политичка употреба прошлости; поправљање, подешавање и из-
мишљање прошлости; утицај политике (локалне и глобалне) на ау-
торски дискурс и објективност;

- култура сећања: производња савремених митова, места стра-
дања и историјских датума;

- историја или политички и национални инжењеринг; национал-
на историја у ери глобализације;

- „нова историја“ као потреба или средство заснивања национал-
ног идентитета и легитимисања националних држава (историја, тра-
диција и идентитет); историописање у служби афирмације или про-
изводње идентитета;

- историјско право, национализам, евроинтеграције и глобализа-
ција и тумачење савремене историје;

- превредновање прошлости ради садашњице: превладавање про-
шлости, објективност или историјски ревизионизам;

- промена идеолошког дискурса и научност на тлу бивше Југо-
славије: историјски ревизионизам, подешавање, измишљање, произ-
водња модерних митова;

- присвајање прошлости и културне баштине (да ли прошлост

припада држави – негдашњој и/или постојећој – или народу), балкан-
ска искуства;

- култура различитости: признати другоме право (већински на-
род и етничке заједнице, историја мањина), прихватити другога и

другачијег (мањег и слабијег) као равноправног;
- вишак историје на Балкану (историографија у разбијеном или

искривљеном огледалу; салон лепоте или гланцање трофеја и одли-
ковања);

- може ли историографија као складиште ратова, разарања и зло-
чина бити извор поузданих поука;

- нужност посвећивања више пажње историји цивилизације и ст-
варалаштва, васпитавања за сарадњу и суживот уместо позивања на

обрачун и освету у име старих царевина и историјских права;
- могу ли победник и губитник да напишу заједничку историју;

XIV
- има ли смисла писати историју „која се могла догодити“ („шта
би било да је било“)? ...

Надамо се да ће објављивање овог зборника послужити као под-
стицај за нове пројекте, научне радове, скупове и конференције са те-
оријско методолошком тематиком. Објављивање теза из позивног

писма је у духу те идеје и потребе, иако су идеје ауторизоване, не пола-
жемо ексклузивно право на њихову даљу теоријску и истраживачку об-
раду.

Приређивачи зборника изражавају задовољство великим одзи-
вом аутора из иностранства. Поред бивших југословенских републи-
ка (осим Мaкедоније), заступљени су аутори из 9 иностраних држава.

Поред задовољства, изражавамо и велику захвалност ауторима који
су веровали у наш пројекат, одазвали се позиву и својим радовима
допринели успеху пројекта и квалитету зборника. Захваљујемо се и

ауторима чије радове рецензенти нису препоручили за штампу, у пр-
вом реду због тога што су „причали класичну историјску причу“, а

циљ пројекта био је методолошка расправа. Посебну захвалност изра-
жавамо рецензентима појединачних радова и рецензентима зборни-
ка као издавачке целине. Стручним и одговорним ставовима и миш-
љењима допринели су да овај зборник буде квалитетнији и по свим

критеријумима међународни.

Приређивачи / уредници
Проф. др Здравко М. Делетић
Доц. др Далибор М. Елезовић